Redosled čaša je logičan jer će istim redom vina biti i poslužena.  Pravila kod serviranja vina su da se prvo služe bela, zatim roze, a potom crvena. Na kraju obroka može biti poslužen i šampanjac, ali i pojačana vina kao dižestiv (porto, madera i sl.).

Čaše za belo vino imaju dužu dršku od čaša za crveno vino. Čaša se ispravno drži tako što se uhvati za stopicu ili za dršku. Nikada se vinska čaša ne drži za telo sem u slučaju kada je crveno vino posluženo na nižoj temperaturi od poželjne pa se nastoji telesnom toplotom podići temperatura sadržaja čaše.

U restoranu uslužno osoblje sipa malu količinu vina domaćinu kako bi se uverio da je vino u redu, a nakon što on da potvrdu sipa se ostalima za stolom. Kada se posluže ostali gosti domaćinu se dosipa vino do poželjne količine, odnosno 1/3 zapremine čaše. Neophodno je ostaviti prostora u čaši kako bi se moglo vino kovitlati, da bi se oslobodile arome. Pre uzimanja čaše laganim tapkanjem salvetom treba obrisati usta kako ne bi tragovi masnoće ostali na čaši. Tolerišu se samo tragovi šminke.

Kada gost ne želi neko piće lagano će prste prisloniti uz rub čaše, a ne poklopiti dlanom. Kada se drži zdravica obavezno je podići čašu i prineti je ustima, a lični izbor je da li će se piće zaista i popiti. Nazdravljanje je prihvatljivo, međutim nije poželjno da se često nazdravlja kako ne bi prešli granicu dobrog ukusa. Čaša se podigne uz reči ,,uzdravlje”. Pravilo je, da muškrac uvek nazdravlja dami, a stariji nazdravlja mlađem. Nazdravljanjem i kucanjem čaša ukazujemo poštovanje i poverenje. Ovaj običaj je nastao na srednjovekovnih evropskim dvorovima gde su se neprijatelji uklanjali sipanjem otrova u čašu.

Kako bi se eliminisala ova mogućnost, nakon što se pročulo za tu metodu, domaćin i gost su se toliko snažno kucali da se piće presipalo iz čaše u čašu i mešalo. Potom bi zajedno popili da bi domaćin pokazao da nema zlih namera prema gostu i da ga poštuje. Otuda i običaj da domaćin uvek prvi proba vino pre nego ga ponudi gostu.